Iz Beograda sam i zabavljala sam se sa dečkom koji je iz unutrašnjosti, sad se već ne mogu setiti da li beše Leskovac ili Pirot. Dugo nije hteo da mi kaže odakle je i jednom prilikom je otišao kod svojih na par dana.
Pričamo mi telefonom, sve super, kad u jednom trenutku on viknu “RECI MAMČE?!”. Počela sam nekontrolisano da se smejem, a on se naljutio. A meni je, ustvari toliko bilo simpatično kad sam ga čula kako priča, baš je zvučalo slatko, zato što je uvek glumio neku opasnu beogradsku facu i strašno je pazio na naglasak.
Ljutio se i pored toga što sam mu rekla da su moji iz Vranja i da ponekad sa njima pričam tim naglaskom. Nikada nisam imala nikakav kompleks zbog toga i glupo je stideti se svog porekla, ali nekima to očigledno ne dopire do mozga… Mislim da mi nikad nije oprostio što sam se smejala.
Nema komentara:
Objavi komentar