Mojoj ženi je prvi muž poginuo, sa 27 godina.. Pre nego da je oženim naglasila mi je da će mu ići na groblje i da to ne bi trebalo da mi smeta.
Rekao sam joj da nema problema uopšte, i ne bi ih ni bilo da je samo to.. Ona je opsednuta njime. Svaki drugi dan mu ide na grob,
ostane tamo satima jer jelte ‘priča sa njim’.. Kući se vrati sva crvena i naduvena od plakanja. Svako veče pred spavanje otvori prozor i poželi mu laku noć. Svako jutro otvori prozor i poželi mu dobro jutro. Ima jednu ‘sobu uspomena’ i ne dozvoljava nikome da ide tamo.
Kad je tužna, uđe u tu sobu i zaključa se, ume to da bude i danima.. Stalno mi priča o njemu.. Volim svoju ženu, ali ovo već počinje da mi smeta. Da je živ čovek, mogao bih da se borim za njenu ljubav, ali sa mrtvim ne mogu nikako. Mislim da će ona uvek pripadati njemu, koliko god se ja trudio..
Nema komentara:
Objavi komentar